-ŽA­BLjAK - Sve je po­če­lo dav­ne 1969. go­di­ne u Pla­ni­nar­sko-smu­čar­skom dru­štvu „Ja­vo­rak“ iz Nik­ši­ća, i to kroz pi­o­nir­sku pla­ni­nar­sku ško­lu. Na­stav­ni­ca Kse­ni­ja Dra­ško­vić, kao ve­li­ki ak­ti­vi­sta Dru­štva, u pla­ni­nar­sku ško­lu uklju­či­la je ve­li­ki broj osno­va­ca. Me­đu nji­ma i ta­da dva­na­e­sto­go­di­šnjeg Dra­ga­na La­lo­vi­ća. Go­di­nu da­na ka­sni­je ge­ne­ra­ci­ja mla­dih Nik­ši­ća­na želj­nih avan­tu­ra, uspje­šno za­vr­ša­va pla­ni­nar­sku ško­lu i već od ta­da kre­će nji­ho­va pra­va ka­ri­je­ra pla­ni­na­ra a ka­sni­je i al­pi­ni­sta svjet­skog gla­sa. Po­što je Ja­vo­rak bio do­bro or­ga­ni­zo­va­no sport­sko dru­štvo, od­mah su kre­nu­li po tur­ne­ja­ma. Pr­va je bi­la Po­klju­ka u Slo­ve­ni­ji, pa on­da sli­je­di niz ko­ji ne­ma kraj...Pr­vo pla­ni­ne u re­gi­o­nu, a vre­me­nom do­šli su na red i naj­ve­ći vr­ho­vi Al­pa, Kav­ka­za, Ara­ra­ta, An­di i ko­nač­no krov svi­je­ta Mont Eve­rest.
Da­nas pe­de­se­to­smo­go­di­šnjak Dra­gan Ga­šo La­lo­vić, di­plo­mi­ra­ni in­že­njer me­ta­rur­gi­je, na­ci­o­nal­ni in­struk­tor u al­pi­ni­zmu i spa­sa­va­nju, vla­snik je eko- se­la „Ne­vi­dio“ u Po­šće­nju na ima­nju svo­jih ro­di­te­lja, tik uz isto­i­me­no ma­lo i ve­li­ko je­ze­ro.
- Već sa 12 go­di­na učla­nje­njem u PSD „Ja­vo­rak“ sti­čem uti­sak da je to do­bra pri­ča, ko­ja me sve vi­še pri­vla­či i na­rav­no uz ško­lu, pla­ni­nar­stvo mi po­sta­je ho­bi, lju­bav i oba­ve­za. Ka­sni­je su se u dru­štvo uklju­či­li mo­ji brat i se­stra, pa to na ne­ki na­čin po­sta­je po­ro­dič­na pri­ča gdje smo ima­li pot­pu­nu po­dr­šku ro­di­te­lja. Uve­li­ko se po­sje­ću­ju pla­ni­ne i osva­ja­ju vr­ho­vi pr­vo oni ni­ži a ka­sni­je i ve­ći. U to vri­je­me se mno­go bri­ge vo­di­lo o raz­vo­ju spor­ta i fi­zič­ke kul­tu­re, a Nik­šić je bio pre­po­zna­tljiv i po ma­sov­no­sti i po kva­li­te­tu u mno­gim sport­skim gra­na­ma. Hi­lja­de dje­ča­ka i dje­voj­či­ca raz­li­či­tih uz­ra­sta kroz or­ga­ni­zo­va­ne sport­ske klu­bo­ve iz­ra­sta­li su u pra­ve aso­ve, a Nik­šić sa pra­vom po­stao pra­vi ra­sad­nik spor­ti­sta. Već 1973. go­di­ne za­vr­ša­vam ško­lu al­pi­ni­zma u Pro­kle­ti­ja­ma i od ta­da po­či­njem ak­tiv­no da se ba­vim al­pi­ni­zo­mom i pe­nja­njem. Ka­ko se u Ja­vor­ku ak­tiv­no ba­vi­lo ski­ja­njem, pla­ni­nar­stvom, al­pi­ni­zo­mom i spa­sa­va­njem, ja i mo­ja ge­en­ra­ci­ja smo bi­li an­ga­žo­va­ni u svim tim seg­men­ti­ma. Ta­ko da je na­še ško­lo­va­nje bi­lo na ne­ki na­čin pot­pu­no – ka­že u raz­go­vor za „Dan” Dra­gan Ga­šo La­lo­vić i do­da­je da 1978. go­di­ne on i nje­go­va ge­ne­ra­ci­ja pra­ve pr­vu ja­ču eks­pe­di­ci­ju u Al­pe, po­pe­li su se na 3.225 me­ta­ra, a po­tom i na Mon­blan 4.810 me­ta­ra. Na­kon če­ga če­šće kre­ću eks­pe­di­ci­je, I ta­da se u Ja­vor­ku for­mi­ra jed­na vr­lo ši­ro­ka gru­pa al­pi­ni­sta a isto­vre­me­no se oba­vlja i struč­no ospo­so­blja­va­nje. Dra­gan La­lo­vić i Ba­gi Po­po­vić za­slu­žu­ju zva­nja sa­ve­znih in­struk­to­ra al­pi­ni­zma, a Dra­go La­lić i Želj­ko Lon­co­vić zva­nje in­struk­to­ra za spa­sa­va­nje.
-Već po­sta­je­mo do­bro struč­no opre­mlje­ni za da­lje ško­lo­va­nje na­ših ka­dro­va. I to je da­lo re­zul­ta­te. Iste go­di­ne pe­nje­mo An­de u Ju­žnoj Ame­ri­ci i to je bi­la pr­va in­ter­kon­ti­nen­tal­na eks­pe­di­ci­ja iz Cr­ne Go­re. Do ta­da smo ima­li mno­go ne­ja­sno­ća i ne­do­u­mi­ca ko­je smo us­put rje­ša­va­li, i to je eks­pe­di­ci­ja ko­ja nam je svi­ma po­di­gla rej­ting i u na­šim oči­ma i sre­di­ni. Od ta­da smo po­če­li pri­pre­me za Hi­ma­la­je gdje kre­će­mo 1996. go­di­ne. Eks­pe­di­ci­ja ko­ja je bro­ja­la 18 lju­di, ra­đe­na je pra­vim ali­pi­stič­kim pu­tem , kla­sič­nom me­to­dom pe­nja­nja. Na 44 me­tra is­pod vr­ha bi­li smo pri­mo­ra­ni da se vra­ti­mo zbog iz­u­zet­no lo­ših vre­men­skih ne­pri­li­ka i stra­da­nja 11 lju­di. Ta­da je Vla­da Ne­pa­la za­bra­ni­la uspo­ne u toj se­zo­ni ta­ko da smo bi­li pri­mo­ra­ni da se vra­ti­mo - uz pri­su­tan žal pri­ča ovaj pre­ka­lje­ni al­pi­ni­sta.
La­lo­vić is­ti­če da su u pla­ni­na­ma Cr­ne Go­re uvi­jek do­ži­vlja­va­li avan­tu­re iz raz­lo­ga što su na­še pla­ni­ne pot­pu­no in­fra­struk­tur­no neo­pre­mlje­ne.
- Avan­tu­re su zi­mi ve­će, mno­go je kom­pli­ko­va­ni­je Dur­mi­tor po­pe­ti zi­mi ne­go re­ci­mo Mon­blan u ko­jem na sva­kih pet­sto me­ta­ra vi­si­ne ima­te plan­ski obje­kat gdje se mo­že­te sklo­ni­ti. U Dur­mi­to­ru ka­da kre­ne­te sa Se­dla ne­ma­te gdje da se sklo­ni­te, ta­ko da nam je bo­ra­vak u na­šim pla­ni­na­ma po­mo­gao da se sa Eve­re­sta vra­ti­mo bez ve­li­kih po­sle­di­ca. Iako osta­je žal, iako je pla­ni­na osvo­je­na, tih 44 me­ta­ra sa­mog vr­ha ni­je­su- is­ti­če La­lo­vić ko­ji je mi­šlje­nja da u Dur­mi­to­ru kao pla­nin­skom tu­ri­stič­kom cen­tru tre­ba ura­di­ti in­fra­struk­tur­ne objek­te na vi­še lo­ka­ci­ja. U tom slu­ča­ju, ka­že on, i se­zo­na bi tra­ja­la mno­go du­že i po­sje­ta bi bi­la mno­go ve­ća.
La­lo­vić je ra­dio u Že­lje­za­ri Nik­šić, ali se od­lu­čio da raz­vi­ja po­ro­dič­ni bi­znis. U Po­šće­nju je iz­gra­dio eko- se­lo „Ne­vi­dio“ ko­je sa­dr­ži de­vet apart­ma­na sa 36 kre­ve­ta, re­sto­ran i pla­ni­nar­ski dom ko­ji je u iz­grad­nji i ovo­go­di­šnji do­bit­nik „Wild Be­a­uty Awar­da”.
-Lju­di mi­sle da je Dur­mi­tor sa­mo Ža­bljak, a ni­je ta­ko. Ju­žna star­na Dur­mi­to­ra od Šav­ni­ka i za­pad­na od Plu­ži­na ta­ko­đe po­sje­du­ju ne ma­nje dra­ži. Ka­njon­ski dio se upra­vo na­la­zi sa ove ju­žne stra­ne. Tu su ka­njo­ni Ko­ma­r­ni­ce, Bu­ko­vi­ce i Bi­je­le, ka­njon Pri­dvo­ri­ce i Ne­vi­dio. Tu­ri­zam na Dur­mi­to­ru će oja­ča­ti tek onog mo­men­ta ka­da op­štin­ske struk­tu­re Ža­blja­ka, Plu­ži­na i Šav­ni­ka shva­te da je to je­dan pro­iz­vod ko­ji tre­ba za­jed­no da pro­da­ju i da svi do­bro ži­ve. To­li­ko je ma­lo sta­nov­ni­ka na te­ri­to­ri­ji­ma ove tri op­šti­ne da ne­ma raz­lo­ga da ci­je­pa­mo taj za­jed­nič­ki fak­tor tu­ri­zma. Od svo­je dva­na­se­te go­di­ne sam u pla­ni­ni­li ali sam mo­žda u Dur­mi­to­ru mo­gao pro­vo­di­ti još vi­še vre­me­na, no na­dok­na­di­ću to u na­red­nom pe­ri­o­du. Dra­go mi je što moj sin Ja­kov na­sta­vlja mo­jim sto­pa­ma. Dur­mi­tor je naj­sjaj­ni­ja pla­ni­na, ima ne­što što ne­ma­ju dru­ge pla­ni­ne. Isto­vre­me­no je pri­stu­pa­čan sa vi­še pra­va­ca a opet ima mno­go ne­pri­stu­pač­nih i ne­is­tra­že­nih pro­sto­ra. Sa­mo bez ko­pa­nja po Dur­mi­to­ru. Pro­sto je ne­za­mi­sli­vo da smo bi­li do­zvo­li­li da u re­zer­vat Dra­gi­šni­cu ne­ko si­je­če šu­mu, a pred­hod­no iz­o­re 11 ki­lo­me­ta­ra pu­ta kroz sr­ce Dur­mi­to­ra i NP i to bez ika­kvih do­zvo­la, pro­je­ka­ta a sve ka­ko bi tran­spor­to­vao po­sje­če­nu šu­mu. To je ne­vje­re­vat­no i na­dam se da se vi­še ni­kad ne­će po­no­vi­ti-is­ti­če Dra­gan Ga­šo La­lo­vić.
V.Špa­nje­vić


Tač­ki­sma­no­vu ko­me­tu vi­dje­li pri­je Tač­ki­sma­na

La­lo­vić is­ti­če da sve pla­ni­ne i vr­ho­vi osta­vlja­ju po­seb­ne uti­ske na pla­ni­na­re, te da čo­vjek vi­di mno­go to­ga što i ne po­mi­šlja da po­sto­ji.
-De­si­lo nam se na Eve­re­stu da smo me­đu pr­vi­ma na svi­je­tu vi­dje­li Tač­ki­sma­no­vu ko­me­tu ko­ja se po­ja­vi­la na sje­ver­nom ne­bu u mar­tu 1996. go­di­ne. Mi smo je vi­dje­li po­čet­kom apri­la, ali ta­da ne zna­ju­ći da je to no­va ko­me­ta. Astro­nom Tač­ki­sman iz Ja­pa­na je vi­dio, po nje­mu je do­bi­la ime, a mi smo je vi­dje­li vje­ro­vat­no mno­go bo­lje ne­go on. Jer po­gled sa se­dam-osam hi­lja­da me­ta­ra ja­sni­ji je, ko­met­ni rep ogrom­ne du­ži­ne, ta­ko da se u toj si­tu­a­ci­ji nek shva­ti ko­li­ko je čo­vjek ma­li u od­no­su na pro­stor oko nje­ga. To je bio pra­vi spek­takl –sje­ća se La­lo­vić.


Tra­ži­li ga u ja­ma­ma, a on gle­dao utak­mi­cu

- Mno­go smo ima­li in­ter­ven­ci­ja spa­sa­va­nja sa sreć­nim kra­jem ali na­ža­lost mno­go i onih dru­gih. U spa­ša­va­nju je bi­lo i ko­mič­nih si­tu­a­ci­ja. U br­di­ma iz­nad Da­ni­lov­gra­da iz ja­me du­bo­ke 35 me­ta­ra iz­vu­kli smo že­nu zdra­vu i ve­se­lu,a ni­ko se ni­je na­dao da je ži­va. Ja i po­li­ca­jac Šip­čić sa Ža­blja­ka smo je bez­bjed­no iz­vu­kli iz ja­me. Jed­nom pri­li­kom tra­ži­li smo čo­vje­ka u tri-če­ti­ri ja­me, po­što nas je nje­go­va po­ro­di­ca alar­mi­ra­la. Po­što smo sve ja­me „od­ra­di­li“ i ni­je­smo ga na­šli, ka­sni­je se is­po­sta­vi­lo da je on sje­dio u jed­noj ka­fa­ni i gle­dao utak­mi­cu- pri­ča La­lo­vić.